Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski


Ni­sam bio u Be­o­gra­du ka­da je odr­ža­na pro­mo­ci­ja mo­no­gra­fi­je „He­ro­ji otadž­bi­ne“ po­sve­će­na he­ro­ji­ma, ma­jo­ru JNA Mi­la­nu Te­pi­ću i voj­ni­ku JNA Sto­ja­di­nu Mir­ko­vi­ću.
Ka­ko je na­pi­sao je­dan naš dnev­ni list, „Za­kle­tva je za njih bi­la ve­ća od ži­vo­ta“.
Ma­jor Te­pić je, ne že­le­ći da se pre­da hr­vat­skim pa­ra­voj­nim for­ma­ci­ja­ma, 29. sep­tem­bra 1991. di­gao u va­zduh ve­li­ko skla­di­šte oruž­ja u Be­de­ni­ku kod Bje­lo­va­ra, a sa njim je do kra­ja ostao, bo­rio se i he­roj­ski po­gi­nuo na oklop­nom tran­spor­te­ru voj­nik Sto­ja­din Mir­ko­vić, ko­ji ni­je htio da na­pu­sti svog ko­man­dan­ta.
Pi­sao sam na ovim stra­ni­ca­ma i ra­ni­je o voj­ni­ku Sto­ja­di­nu i nje­go­voj he­roj­skoj po­gi­bi­ji. Osta­lo mu je ma­nje od mje­sec da­na do kra­ja voj­nog ro­ka, ali ni­je htio da na­pu­sti ni skla­di­šte, ni oklop­ni tran­spor­ter sa ko­jeg je bra­nio skla­di­šte.
Ni­je po­slu­šao na­re­đe­nje svog ko­man­dan­ta ma­jo­ra Te­pi­ća da svi voj­ni­ci iza­đu iz kru­ga skla­di­šta, da se pre­da­ju, jer će on skla­di­šte dig­nu­ti u va­zduh i ne­po­treb­no je da sa njim po­gi­nu i voj­ni­ci. Ma­jor Te­pić i voj­nik Mir­ko­vić odr­ža­li su svo­ju ri­ječ-za­kle­tvu.
Bi­li su voj­ni­ci do kra­ja. Kao i bra­ni­o­ci ka­ra­u­le Ko­ša­re 1999. I jed­ni i dru­gi voj­ni­ci bi­li su re­gru­ti, ne pro­fe­si­o­nal­ni voj­ni­ci, ne ra­ču­na­ju­ći, na­rav­no, ofi­ci­re i pod­o­fi­ci­re.
Sr­bi­ja već ne­ko­li­ko go­di­na ne­ma re­dov­no slu­že­nje voj­nog ro­ka, ima­mo do­bro­volj­ce na tri mje­se­ca, što je krat­ko vri­je­me za bi­lo ka­kvu ozbilj­nu voj­nu obu­ku. Šved­ska, po­sle ne­ko­li­ko go­di­na pot­pu­no pro­fe­si­o­nal­ne voj­ske, vra­ća re­dov­no slu­že­nje voj­nog ro­ka.
U Austri­ji je bio po­ku­šaj uki­da­nja re­dov­nog slu­že­nja voj­ske, ali ni­je uspio. Nje­mač­ka je od 1956. do 2011. ima­la re­dov­no slu­že­nje voj­nog ro­ka, da bi ga on­da su­spen­do­va­la, ali ga ni­je iz­bri­sa­la iz usta­va, a sa­da u toj ze­mlji po­no­vo raz­mi­šlja­ju o re­dov­nom slu­že­nju.
Glav­ni za­go­vor­nik ove pro­mje­ne je ba­var­ski mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Jo­a­kim Her­man, ko­ji se za­u­zi­ma za ja­ču ulo­gu ar­mi­je u nje­mač­kom dru­štvu. Ne­po­sred­ni po­vod je mi­grant­ska kri­za, u kon­tek­stu či­nje­ni­ce da je Bun­de­sve­ru za­ko­nom za­bra­nje­no uče­šće u an­ti­te­ro­ri­stič­kim ope­ra­ci­ja­ma, iako ima do­bro ob­u­če­ne spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce.
Sr­bi­ja je su­spen­do­va­la re­dov­no slu­že­nje voj­nog ro­ka bez ozbilj­ni­je jav­ne ras­pra­ve, bez ozbilj­ni­jeg jav­nog te­mat­skog sku­pa.
Dok su u ne­kim ze­mlja­ma Evro­pe na pot­pu­noj pro­fe­si­o­na­li­za­ci­ji oru­ža­nih sna­ga in­si­sti­ra­le, pri­je sve­ga, ne­ke po­li­tič­ke stran­ke, a ar­mij­ske struk­tu­re bi­le pro­tiv, u Sr­bi­ji je voj­ni vrh ini­ci­rao su­spen­do­va­nje re­dov­nog voj­nog ro­ka. Uz po­dr­šku ne­kih po­li­tič­kih par­ti­ja i po su­ge­sti­ji i na­re­đe­nju NA­TO-a.
Isti­na je da je voj­na oba­ve­za za­ko­ni­to če­do de­mo­krat­skog dru­štva u ko­jem sva­ki gra­đa­nin ima pra­vo i du­žnost da uče­stvu­je u od­bra­ni svo­je ze­mlje. SAD i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja voj­noj oba­ve­zi pri­bje­ga­va­ju sa­mo u nu­ždi, Fran­cu­ska i Ita­li­ja su tek po­sle ve­li­kih de­ba­ta u jav­no­sti i oštrog pro­ti­vlje­nja voj­nih kru­go­va uki­nu­le re­dov­ni voj­ni rok. Grč­ka i Tur­ska i da­lje ima­ju re­dov­no slu­že­nje voj­ske.
Mo­de­r­no na­o­ru­ža­nje i teh­nič­ki slo­že­ni si­ste­mi ja­ča­ju ten­den­ci­ju ka pot­pu­no pro­fe­si­o­nal­noj voj­sci.
Tu su i ušte­de na voj­noj opre­mi i ško­lo­va­nju, even­tu­al­na bo­lja mo­bil­nost tru­pa… No, pred­no­sti pot­pu­no pro­fe­si­o­nal­ne voj­ske, ka­kva po­sto­ji na Za­pa­du, ne va­že i u Sr­bi­ji.
Na­i­ma, sma­tra se da je mo­ti­va­ci­ja pro­fi voj­ni­ka vi­so­ka i da je ti­me voj­ska po­šte­đe­na mla­di­ća ko­ji ima­ju od­boj­nost pre­ma voj­nom po­zi­vu.To je, na­rav­no, ta­ko ka­da pro­fi voj­nik ima pla­tu od naj­ma­nje 1.000 eura, ali ka­da je ona 32.000 di­na­ra, ne znam ka­kva mu je on­da mo­ti­va­ci­ja.
U Sr­bi­ji se za­bo­ra­vi­lo da sa­ma pro­fe­si­o­na­li­za­ci­ja oru­ža­nih sna­ga ne do­vo­di do bit­nog sma­nje­nja broj­nog sta­nja voj­ske iz pro­stog raz­lo­ga što od­re­đe­ni si­ste­mi na­o­ru­ža­nja teh­no­lo­ški zah­ti­je­va­ju od­go­va­ra­ju­ći broj voj­ni­ka, bi­li oni pro­fi ili re­gru­ti.
S dru­ge stra­ne, tr­ži­šte ra­da re­gu­li­še i kva­li­tet onih ko­ji se pri­ja­vlju­ju u pro­fi voj­ni­ke.
Po­seb­no bol­no je pi­ta­nje re­zer­vi­sta. Pro­fi ar­mi­ja mo­že da ra­ču­na na vr­lo ma­lu re­zer­vu, a u slu­ča­ju gu­bi­ta­ka ma­le su mo­guć­no­sti za­mje­ne u ljud­stvu. I unu­tra­šnjo­po­li­tič­ki raz­lo­zi za i pro­tiv pot­pu­no pro­fi voj­ske vr­lo su zna­čaj­ni.
Re­grut­ni si­stem obez­bje­đu­je fluk­tu­a­ci­ju unu­tar voj­nog sa­sta­va, tru­pa je tije­sno po­ve­za­na s na­ro­dom, iz­bje­ga­va se po­li­tič­ka i du­hov­na izo­la­ci­ja u od­no­su na dru­štvo.
Tru­pa osta­je dio na­ro­da, ne­ma voj­nog eli­ti­zma ni­ti sop­stve­nih po­li­tič­kih am­bi­ci­ja. Na­rod i ar­mi­ja su je­din­stve­ni, a ne da ar­mi­ja bu­de sa­mo ar­mi­ja, sa­svim ma­li dio na­ro­da. Voj­na oba­ve­za spre­ča­va i dis­tan­ci­ra­nje sta­nov­ni­štva od od­go­vor­no­sti za od­bra­nu ze­mlje, jer eto ima­mo „do­bro pla­će­ne pro­fe­si­o­nal­ce, pa ne­ka oni to oba­ve“.
Sr­bi­ja je iz po­mod­no­sti i stra­nih za­htje­va gr­lom u ja­go­de ule­tje­la u pot­pu­no pro­fe­si­o­nal­nu voj­sku.
Da nam ka­pe­ta­ni ne bi ko­si­li tra­vu po ka­sar­na­ma, po­ruč­ni­ci usi­sa­va­li pra­ši­nu po kan­ce­la­ri­ja­ma, a ko­man­dan­ti ba­ta­ljo­na pre­bro­ja­va­li uju­tro pro­fi voj­ni­ke na ula­zu u ka­sar­ne, tre­ba vra­ti­ti re­dov­ni voj­ni rok. I zbog svih iza­zo­va oko Sr­bi­je. Do­bra voj­ska mo­ra da ima ili mo­der­no oruž­je, ili do­vo­ljan broj voj­ni­ka.
Dr­ža­va ko­ja ne­ma do­bru voj­sku su­bjekt je po­li­ti­ke i in­te­re­sa dru­gih. Ži­vi­mo u svi­je­tu voj­no ja­kih…
www.iskra.co